Faze spavanja
 

Postoje četiri faze non-REM spavanja. Spavanje započinje fazom koja se naziva sinhronizovano spavanje. Ova faza ima četiri podfaze:

1. FAZA: (prvih 10 min.) aktivnost je desinhronizovana; izmenjuju se brzi talasi: alfa (8-12 Hz) i theta talasi (3.5 - 7.5 Hz)
2. FAZA: (traje 15 min.): na EEG snimku su theta talasi sa tzv. K-kompleksima ( jedna izrazita negativna i izrazita pozitivna defleksija) i vretena
    spavanja = salve talasa (12-14 Hz) koje se javljaju 2-5 puta u minuti. Neki autori smatraju da su K-kompleksi i vretena spavanja posledica
    mozgovnih mehanizma koji smanjuju osetljivost na okolne nadražaje
3. FAZA: u 20 - 50 % vremena: δ-delta talasi (male frekvencije, a velike amplitude)
4. FAZA: δ- talasi u više od 50 % vremena (45 min).

Faze 3 i 4 zajedno se nazivaju sporotalasno spavanje (slow-wave-sleep = SWS). Spori talasi pokazuju da je neuralna aktivnost visoko sinhronizovana.

Tokom n-REM spavanja u svakoj sledećoj fazi spavanja srčani ritam i ritam disanja su sporiji nego u prethodnoj fazi i povećava se postotak sporih talasa velike amplitude.

Nakon 90 minuta od početka spavanja preko faze 3 i 2 prelazi se u prvu REM fazu. EEG (elektro-encefalo-gram) postaje desinhronizovan sa mnogo nepravilnih, brzih talasa male amplitude. Tu dolazi do brzih pokreta očiju, po čemu je ta faza i dobila ime RAPID EYE MOVEMENTS = paradoksalno spavanje = desinhronizovano ili d-spavanje, odnosno aktivno spavanje.

Aktivnost moždanih talasa u REM fazi jako je velika, pojavljuju se α-alfa talasi koji su karakteristični za budno stanje, i druge telesne aktivnosti su pojačane. Zbog toga se REM faza naziva i paradoksno spavanje jer svojom pojačanom aktivnošću odstupa od fizioloških aktivnosti n-REM faze i slična je budnom stanju. U toj fazi često sanjamo. REM faze tokom noći postaju duže (do pola sata), tokom njih se oči spavača pokreću levo – desno iza zatvorenih kapaka intenzitetom 50 do 60 puta u minuti, što odražava preveliku aktivnost nervnog sistema. U ovoj se fazi takođe ubrzava puls, raste krvni pritisak, ubrzava se disanje, javljaju se trzaji mišića i grčevi.

U Dementovom eksperimentu ispitanici su puštani da spavaju, a kad bi ušli u REM fazu, on bi ih budio, i tako 5 noći uzastopno. Dement je uočio da što je noć odmicala, ispitanici su sve češće ulazili u REM fazu (sanjanje). Tokom prve noći normalnog spavanja ispitanici su proveli oko 60% vremena više u REM fazi nego u noći prije istraživanja. Ovaj fenomen je nazvan “efekt nadoknade REM-a”.

Nakon REM spavanja sve se ponavlja u trajanju od 90-100 minuta. Ranije tokom noći predominantne su faze 3 i 4. Prema jutru faza 4 se gubi, faza 3 se skraćuje, a produžuje se REM faza. Kad osoba zaspi, vanjski podražaji mogu zaustaviti progresiju spavanja, npr. buka u 3. fazi može izazvati vraćanje u 2. fazu, usporiti je ili prekinuti

Sanjanje

Ako se spavajuća osoba probudi u REM fazi, ona će u 80-90 % slučajeva izvestiti da je upravo sanjala, a ako se probudi u n-REM fazi, ona će to ređe izjaviti. Taj postotak sanjana u n-REM fazi varira u različitim istraživanjima između 10 i 70 %, a te se velike varijacije javljaju zbog različitih definicija sna. Neki autori smatraju da je san samo kompleksan dobro definisan doživljaj, dok drugi smatraju da je i neko nejasno iskustvo takođe san (npr. neka izolirana slika). U tome se sastoji kvalitativna razlika snova koji se javljaju u REM i n-REM fazi. REM san odnosi se na čitav sled događaja, vizualno je složen i ima radnju koja se doživljava kao realnost, dok se n-REM san više odnosi na neku izoliranu sliku ili čuvstvo. Iako ti doživljaji mogu biti suprotni iskustvu i izvesnoj logici, za vreme sanjanja ne primećujemo njihovu nelogičnost, odnosno ta nelogičnost nam ne smeta.

U 4. fazi n-REM spavanja može se javiti noćni strah, kao i hodanje u snu. Noćni strah je izrazit osećaj straha pri čemu se osoba često budi vrišteći! To treba razlikovati od noćne more (izrazito neugodan san) u REM fazi kod ljudi svih dobnih grupa. Noćni strah u n-REM fazi češće se javlja kod dece.

Što se tiče interpretacije snova, psiholozi su dugo bili pod uticajem Freuda, koji je snove smatrao odrazom "potisnutih" i "podsvesnih" želja i misli, naročito seksualnih konflikata, ali koji su "kamuflirani". Danas se najprihvatljivijim tumačenjem smatra Hobsonova hipoteza sinteze aktivacije: sadržaj snova odražava slučajnu aktivaciju mozgovnih neuralnih krugova, bilo usled spontanog izbijanja, bilo usled delovanja podražaja iz okoline, te tendenciju mozga da unese red i smisao toj nestrukturiranoj aktivnosti.

U REM fazi povećana je brzina toka krvi u vidnom području te smanjen protok krvi u donjem frontalnom području, koje je odgovorno za planiranje i organizaciju događaja u vremenu. Time se tumači pojava da se za vreme spavanja javljaju jasne vidne slike koje su loše organizovane u vremenu.

Uz noćni san mi takođe doživljavamo i sanjarenje. Jedan od definicija sanjarenja kaže da je to oblik pažnje usmerene na primarne psihičke ili mentalne zadatke koje smo dobili ili na predmete koje ravno gledamo i slušamo, a nameran na nadolazeće epizode ličnih potreba potsaknutih unutrašnjim podražajima; sanjarenje je, dakle, jedan oblik budnog stanja. Tokom sanjarenja mi gubimo svest o vanjskom svetu. Sanjarenja se obično događaju onda kada je situacija u vanjskom svetu dosadna i bez promena. Svi se slažu da sanjarenje ima ulogu u pripremi za buduće delovanje (virtualno iskušavanje različitih životnih situacija).

Prema sadržaju postoje četiri vrste sanjarenja:

- samooptužujuće (šta bi bilo da sam to uradio ili rekao, a ne ovo?)
- dobro kontrolisano i osmišljavajuće (planiranje)
- autističko (materijal povezan sa noćnim snom probija se i uznemirava svest)
- neurotično (fantazije)